Učenje i koncentracija prilikom obuke
Većina vlasnika malo zna o poreklu koje mnogo utiče na funkcije njihovih pasa. Rezultat svega je da su psi dovedeni u situaciju u kojoj neznaju kako da se ponašaju, jer izvesne situacije nisu predviđenje u njihovim rasnim specifičnostima. Nema smisla jednog molosa ili hrta terati da aportira lopticu jer to po njemu nema nikakve koristi niti odgovara njegovom ponašaju. Isto tako bi bilo neumesno tražiti od nekog retrivera da ne skuplja i da ne donosi predmete. Ima pasa koji na osnovu svog porekla reaguju na tražene zadatke bolje od drugih. Zadaci treba da su priilagođeni mogućnostima samog psa. Vlasnik treba da pronađe i da sazna koje su rasne specifičnosti njegovog psa, kako on uči i šta treba da nauči, kao i da vreme učenja prilagodi njegovoj starosti. To je poseban izazov kod mešanaca.
Psi kao i ostale životinjeske vrste i ljudi uće od rođenja pa do kraja života. Štenci treba da uče od ljudi, od drugih pasa i životinja, kao i da primaju nadražaje okoline. Ako se to ne dogodi do trećeg meseca njegovog života kasnije će pas imati problema u društvu da se nosi sa stresnim situacijama ili nekim živim bićima. Ogajivač, kasnije i vlasnik treba odgovorno svom psu da omogući učenje. Kada primetite da pas određene zadatke ne može da izvrši, možda se sa njim radi prebrzo ili se od njega previše traži. Pas raspoložen da aportira donosiće predmet i bez komande. Ali sa nekim drugim tipom, psa treba postepeno trenirati da uzme predmet, da ga donese, da ga preda. Ako neka vežba psu ne ide uspešno, trening trena završiti nekom lakšom vežbom i ne insistirati na onome što pas nemože da savlada.
Mnogim vlasnicima je dobro poznat i onaj problem kada pas na terenu dobro uči ali čim ga napusti koncentracija pada.
Koncentracija je proces u mozgu živih bića koji im pomaže da selektivno izađu na kraj sa unutrašnjim i spoljašnjim nadražajima.
Koncentracija je oblik orijentacije.
Pas rtreba da bude sposoban da se odluči, već za vreme procesa zapažanja, protiv nadražaja koji za njega u određenom trenutku nisu toliko važni i suprotno to jest, da napravi izbor. To se pre svega dešava u trenucima povećanje ativnosti na primer u lovu, borbi ili u toku parenja. Može da bude kobno za psa kada pri određenim radnjama nije skoncentrisan. Čovek je taj koji može pomoći psu da nauči da se koncetriše. On će mu saopštiti da li je u pitanju igra ili ozbiljan momenat. To se čini na suvereno-miran način kako bi pas steko osećaj sigurnosti i kako bi se izbegla zbunjenost. Time bi bili ispunjeni preduslovi za koncentraciju na određenu situaciju. Svaki zdrav pas može da se skoncentriše i on to stalno čini dok jede, dok laje ili juri loptu. Mi želimo da usmerimo njegovu koncentraciju prema našim željama. Tako se ovde ne radi o učenju koncentracije već o tome koliko smo mi sposobni da postavimo našem psu jasne okvire za neko orjentisanje na nas. Pas sam odlučuje ali na to utiče čovek, društveno okruženje i spoljašnji uticaji-sve se međusobno prožima. Promene u odlučivanju zavise od impulsa.
Uzroci za probleme sa koncentracijom mogu da budu razni. Pas ponekad ne može normalno da se razvija pošto mu nije pružena mogućnost da da uči, ponekad je preopterećen, ili vlasnik nije u mogućnosti da duhovno izazove psa, ili pas ima problem sa ponašanjem uopšte. Bolest takođe može biti uzrok dekoncentrisanosti psa. Ako ni odgajivač ni vlasnik nisu bili u mogućnosti da ponude psu da uči pas će stalno biti izložen situacijama koje neće moći da savlada bez stresa. Tu koncentracija znatno popušta. Često se dešava da se štene previše čuva. Kada se štene igra i valja sa drugim štenetovlasnici ih razdvajaju. Tako im se oduzima mogućnost da samostalno rešavaju konflikte. Takvi psi nisu kasnije u stanju da konflikte samostalno rešavaju što dovodi do stresnih reakcija i smanjenja mogućnosti za koncentraciju. Ali, to ne podrazumeva da štenetu treba prepuistiti da svaku situaciju razrešava samo za sebe u toku igre ili grubog učenja. Važno je da čovek ostane miran i opušten u toku igre i izvršavanja svih zadataka.
Radni psi se uvek obraduju nekim dopunskim zadacima za koje su potrebne visoke telesne i mentalne aktivnosti. To ih čini fascinantnim ali i zahtevnim praticima. Zašto su određeni psi čuvari stada ili lovački psi drugačiji od ostalih pasa? Rase radnih pasa nastaju odgajivačkom selekcijom na način ponašanja onakav kakav to čovek želi. Takvi psi su kao četvoronožne atlete koji imaju nadprosečnu brzinu reagovanja i uvećanu sposobost da tumače znakove. Vlasnici takvih radnih pasa treba da znaju da njihovi psi reagiju drugačije od ostalih prosečnih pasa u određenim oblastima. Ako se to ne uzme i obzir, nesporazumi su unapred programirani.
Radni psi nisu aktivni samo fizički već i mentalno. To se često otkriva nižim pragom osetljivosti. Oni su budni i brzo spremni na aktivnost. Ako se ta spremnost podupire pokušajem da se pas kretanjem zamori, čestio se postiže suprotan efekat. Ti psi će uvek izdržati duže od čoveka u igri ili drugoj aktivnosti pa tako postaju naporni. Svakom lovcu, psu ili divljoj životinji za vreme lova do mozga dopiru određeni neurotransmiteri koji stvaraju ugodan osećaj pa se napori i bol lakše podnose. To su hormoni sreće koje naši psi još uvek imaju iako u igri još pokazuju samo deo lovnog ponašanja. To je uzrok što neki psi strastveno jure za loptom ili sličnim dopunskim igrama.
Telesne ativnosti čoveka i psa određene su između ostalog i vegetativnim nervnim sistemom. On se deli na simpatikus i parasimpatikus. Dok je simpatikus odgovoran za brze telesne akcije, parasimpatikus utiče na faze mirovanja kao što je varenje i opuštanje. Kod jednog specijalno selektovanog radnog psa je inventar ponašanja promenjen u poređenju sa –prsečnim psom-. Simpatiči deo utiče na brzinu reagovanja i niži prag nadražaja je jači, pa određeni načini ponašanja imaju prednost, a pri tom može da izostane sposobost da se posao završi i da se opusti. Nije im urođeno lenčarenje.
Radni psi su na osnovu njihove genetske pozadine sprečeni da izgube mentalnu ravnotežu. Pored dobre socijalizacije sa drugim psima, vlasnik je dužan da svom psu omogući da završi aktivnosti i da se opusti. Klsičan primer bi bio sledeći : vlasnik prekida igru, traži od psa da legne i da se opusti. U početku je to uglavnom teško postići. Možda je lakše uz telesni kontakt, blago maženje ili masažu. Telesni kontakt pospečuje aktivnost parasimpatikusa srčana fekvencija i krvim pritisak opadaju i pas se opušta.
Ono štoje drugim psima urođeno, radni psi treba da nauče da nauče da ništa ne rade. A faze mirovanja u toku dana u kojima se jednostavno ne događa ništa su jako važne. O tretmanu hiperaktivnih pasa se zna da je ejdnostavan trening pokoravanja jako koristan, za samokontrolu tih pasa. Radni psi bi uvek trebali da su pokorni, pošto njihova samokontrola u određenim situacijama možea da se izgubi. Na čoveku je da ponovo uspostvai tu ravnotežu. Koliko god paradoksalno zvuči može se reći da su radni psi najuravnoteženiji kada nauče da ponekad ništa ne rade.
Tajna u obuci službenog psane postoji, svaki pas treba da se obučava indicidualno. Rutina uvek postoji, ali ne bi trebalo govoriti o jednom određenom metodu rada. To je pogrešno jer nijedan pas nije po karakteru isti, čak ni ako su iz istog lega. Zanči ono što je dobro za jednog, drugom može da škodi.
Psa od malena treba obučavati i priviknuti na partnersvo sa vodičem i ne ispuštati ga ni trenutak iz ruku. T o je jedna od tajni uspeha. Zato je najbolje da vlasnik legla bude i trener kako bi mogao da odabere najbolje štence za obuku. Iskustvo govori da dominantno štene, bez obzira na pol, po pravilu postaje dobar službeni pas. Obuka budućih službenih pasa počinje uz mnogo igre. Sa svakim štenetom bi se trebalo baviti pojedinačno, jurcati, valjati se i tako graditi potrebno poverenje koje je neophodno za kasnije uspehe. Zatim sledi grupni trening. Prvi časovi učenja na velikom terenu gde su svi psi i veliki i mali zajedno. Tako se ali uče od odrasilih akoristi se i nagon gomile-čopora. Pri tom je jako važno da je vođa čopora dobro običen i da poseduje potrebu poslušnost. Tako nastaje dobra podloga za kasnije savladavanje ispitnih propisa.
Vašno je svakodnevno se puno i redovno baviti psom koji je predviđen za polaganje ispita. Pas nije sportska sprava koja se za trening vadi iz ormara već živo biće sa potrebama i osećanjima, o kojima se mora voditi računa. Onaj ko pod odgojem podrazumeva samo hranjenje i potrebno istrčavanje, propušta dragoceno vreme i ionako kratkog života jednog psa. To se negativno odražava i na psihološki razvoj životinje. Ako se pas mesecima prepusti sam sebi stvoriće se mnogi neželjeni refleksi, što jako može zasmetati u obuci.
Jedna od tajni uspeha se zove doslednost. Od prvog dana rada sa psima treba stalno voditi računa o njihovoj poslušnosti. Ona je osnova svega, svejedno u koje se svrhe pas trenira. Poslušnost se postiže doslednošću, dovitljivošću i uravnoteženošću. Zabranjena je bilo kakva šematska obuka. Njveća greška koja se može napraviti u periodu obuke je kada se dopušta različito ponašanje na terenu za obuku i na drugim mestima, na primer u šetnji gradom. Pas mora pokazati poslušnost u svim situacijama. Nravno da to ne dolazi samo od sebe. Čim mu se stavi povodnik, počinje obuka vođenja na povodniku. Pas tako može da ispravi neke greške.
Ako se pas stavi na neko mesto da leži, tu treba i da ostane. Zabranjeno je valjanje, puzenje, lajanje ili zevanje. Greške se ispravljaju stalno dokle god je to potrebno. A za to je potrebno mnogo strpljenja. Poslušnost pa je posebno važna kod obuke za spremnost na odbranu.Pas koga vlasnik ne drži u šaci, koji je dakle neposlušan, predstavlja faktor rizika i nema šta da traži među službenim psima.
Naslov: Ucenje i koncentracija prilikom obuke 
Čet Dec 06, 2007 2:02 am