LABRADOR RETRIVER [FCI No. 122]
Originalni naziv rase: LABRADOR RETRIEVER
Zemlja porekla: ENGLESKA
Istorija:Današnji izgled labrador retriver duguje Velikoj Britaniji gdje je nastao krajem XIX. Veka, da bi doživeo veliki uspeh posle I. sv. Rata.Njegovo poreklo je ustvari okruženo misterijom. Naime, labrador retriver i poluotok Labrador kanadske države Kvebek zajedničko imaju samo ime. Po jednoj prihvatljivoj teoriji labrador je bio otkriven na otoku Nova Zemlja-Newfaundlend na severoistoku američkog kontinenta, a ipak, malo je verovatno da on odavde nosi poreklo. U to vreme otok Nova zemlja je važila za veoma hladno područje okruženo ledenim omotačem, dok evropski ribari nisu otkrili njena prava bogatstva ;vode neverovatno bogate ribom. To su mahom bili portugalski, baskijiski, bretonski ili engleski ribari koji su brodovima krstarili vodama Newfaundlenda najpre kao privremeni, a posle kao stalni kolonizatori tog otoka. Pretpostavlja se da ,najverovatnije, potiče od portugalskog ovčara kojeg su na otok doneli portugalski ribari. Dugi period koji je on proveo na tom surovom i malo gostoljubivom otoku za njega je bilo od velike koristi, učinilo je od njega jako otpornog psa, sa izuzetnom sklonošću za plivanje i izvanrednog njuha, smisla za traženje i aportiranje. Prilagođen na vodu, počeo je da se izdržava, da se hrani pomažući ribarima, izvlačeći ribarske mreže iz ledene vode i donoseći ribe koje su pobegle iz mreže. Takođe je čuvao i skladišta gdje se ostavljala i solila riba mahom bakalari.
U to vreme još nije nosio ime labrador retriver već se zvao pas St. Johna a tako se zove i glavni grad Newfaunlanda. Malo verovatna, mistična teorija povezuje misteriju njegovog porekla sa legendom koja govori da je labrador retriver rođen iz ljubavi između vidre i psa St. Johna, a u prilog ove teorije se navodi osnovna karakteristika ove rase - vidrin rep.
Maglovita teorija o poreklu ima za pretpostavku da su ovi psi najverovatnije došli sa američke obale čije ime labrador potvrđuje ovo razmišljanje. I ona, manje vjerovatna teorija koji su nam naši poznanici skandinavci predočili (trenutno labrador retriver doživljava izuzetnu popularnost u skandinavskim zemljama) da su ustvari još Vikinzi zaslužni za ovu pasminu. Normalno, oni smatraju da su Vikinzi prvi otkrili i Ameriku.
Treba precizirati da ovo nije jedina pasmina koja potiče sa Newfaunlanda;tu su još 3 vrste retrivera i pas St.johna koji dele isto poreklo, i imaju dosta zajedničkih tačaka, ali i secifičnosti po kojima se međusobno razlikuju. Krajem XIX. veka vlast otoka Newfaundlanda, radi pospešivanja stočarstva su uveli mnoge takse za držanje ovih pasa tako da je ustvari administracija ograničila broj ovih pasa, a ribari su ih brodovima odvodili prema Britaniji, gdje ovaj vodeni pas polako postaje lovac. Naravno, ovi došljaci nisu bili u pravom smislu reči lovački psi i bili su vrlo različitog izgleda. Zato se prišlo ukrštanju ovih pasa s lovačkim psima da bi se dobio dobar njuh, fin hod, dobro držanje, odnosno, da bi se selektivnim uzgojem dobio bolji lovački kvalitet. Tako je selekcijom u dva pravca jednom metodom dobijen flat-coated i golden retriver ,a drugom metodom labrador retriver.
Britanske aristokrate kao što je Lord Malmesbury (kome se duguje ime labrador), Lord Scott, Vojvoda iz Buccleucha, pukovnik Peter Hawker, Lord Knutdford su svojim uzgojnim programima značajno doprinijeli razvoju labradora kao lovnog psa i doprinijeli standardizaciji pasmine.Tako je pasmina labrador retriver bila priznata od strane Kennel kluba 1903. godine. Sam rad britanskih aristokrata je bio posvećen prevođenju vodenog psa kao nelovnog , mirnog i jakog, u lovnog psa selektiranjem i dodavanjem malo krvi pointera, setera, španijela da bi se poboljšao njuh čega se prihvatila uzgajivačnica Gentry. Njihovi ptičari,pointeri i seteri su na gomili hvatali divljač, a bio je potreban neko ko će hvatati ubijene ptice i čuvati ih dok lovci traže divljač. Naravno, labrador je zadovoljavao ove kriterijume i rešio problem sa vodenom divljači koja je bila često izgubljena po močvarama, barama, mulju. Tako od skromnog ribara labrador je postao simbol profinjenosti i istančanosti.
Svi lovni psi znaju aportirati,ali retrivri najbolje pronalaze,jer su oni specijalisti za pamćenje sukcesivnih padova mnogih ptica tako da ih aportiraju po redu padanja. U principu to što ga motivise da traži divljač i nije instinkt, strast za lovom, već želja da obraduje svog gospodara. Svoj život stavlja u potpunosti u ruke čoveku koji ga je prihvatio.
Specifičnost pasmine je karakterističan vidrin rep koji ujedno služi kao kormilo, dupla koža između prstiju i jedinstvena želja da pliva i roni. Što se tiče boje, do 1899. je bilo samo crnih, a potom je priznata i žuta boja i to sve nijanse žute;od krem do lisičje crvene,tj. red fox. Selektiranjem u Americi smeđa, tj. čokoladna boja je nešto kasnije standardizovana.Upotreba labradora kao nezamenjivog pomoćnika u lovu ne iscrpljuje sve njegove mogućnosti.
Opšti izgled: Snažno građen, kratak u slabinskom delu, vrlo pokretan. Široka lobanja. Grudi i rebra duboki i dobro zaobljeni. Širok i snažan u slabinskom delu i zadnjim nogama.
Karakteristika: Uravnotežen, veoma budan, odličnog nosa, mekih usta, sa oduševljen- jem ide u vodu, ima sposobnost prilagođavanja u predanog pratioca.
Narav: Inteligentan, oprezan i poslušan, sa velikom željom pruža radost svom gospodaru. Prijateljske prirode, nikada sa znacima agresivnosti ili jasne plašljivosti.
Glava i lobanja: Široka lobanja sa jasnim stopom, dobro modelirana bez mesnatih obraza. Vilice srednje dužine, pune snage, ne špicaste. Široka, dobro formirana nosna pečurka.
Oči: Srednje velike, pri tome pokazuju inteligenciju i dobru narav. Braon ili boje lešnika.
Uši: Ne velike ili teške, dobro priležu uz glavu, visoko i prilično dobro unazad usađene.
Zubalo: Vilice i zubi snažni sa perfektnim, pravilnim i potpunim makazastim zubalom, pri čemu gornji sekutići bez međuprostora prekrivaju sekutiće donje vilice. Zubi su postavljeni vertikalno u vilici. Standard ne navodi zubnu formulu od 42 stalna zuba mada se to podrazumeva u potpunosti. Međutim, različita su tumačenja ove rečenice. Većina zemalja članica FCI insistira na zubnoj formuli sa svim zubima, tumačeći nedostatak zuba genetskom opterećenošću i naslednošću. Neke pak zemlje članice FCI-a tolerisu nedostatak jednog ili dva zuba, ali oni u zagrizu moraju biti svi prisutni. Tumačenje je i da je potpuno makazasto zubalo ustvari obavezno prisustvo očnjaka i sekutića koji su poređani u nizu i koji prave zagriz, a neki tu podrazumjevaju i obavezno prisustvo p1? O prekobrojnosti zuba takođe postoje različita tumačenja , ali u svim zemljama se obavezno preporučuje da se psi ( normalno, ako im ovi nedostaci nisu diskvalifikacioni) sa ovim prblemima pare isključivo s jedinkama koje imaju 42 zuba. Dakle, ovdje se radi o različitim tumačenjima potpunog, kompletnog zubala. Često smo bili svedoci da su mnogi uveženi psi i to mahom iz matične zemlje na našim izložbama loše prolazili zbog nedostatka zuba čiji su vlasnici sa mnogo muka i odricanja i pređenih kilometara uvozili pse iz Engleske i nekih drugih zemalja, pravdajući se da se tamo zubi ne broje, već da se gleda samo zagriz. U osnovi, to i jeste istina, ali u Engleskoj se više od 100 godina vodi računa o selekciji, pravilnom odgoju, linijskom uzgoju i savest samih uzgajivača je na mnogo višem nivou, a mi smo još uvek jako daleko tako da je ipak puno bolje imati psa s svim zubima. Dakle, to je mač s dve oštrice i činjenje medveđe usluge pasmini , ali zbog slobodnog tumačenja standarda imamo osnove da kažemo da manjak zuba standard ne smatra manom. Diskvalificiona mana je podgriz ili predgriz, a klještasto zubalo u odnosu na starost i trošenje zuba i vertikalnu postavljenost je tolerantno.
Vrat: Suv, jak, pun snage, prelazi u dobro postavljene plećke. Vrat labradora je izuzetno jak i snažan koji treba nositi odgovarajuću glavu i naravno aport. Od duge i klinaste glave skraćivanjem na proporcionalnu, kratku i široku njušku i lobanju dobili smo ipak malo slabije zategnutu kožu na vratu sa dve bore. To nije mana ukoliko je prezentacija psa izuzetna i pas se nauči da prilikom predstavljanja na izložbi podigne glavu i zategne kožu na vratu koja je pri slobodnom kretanju malo labavija.
Prednje noge: Plećka duga i koso postavljena. Prednje noge sa snažnim kostima i ravne od lakta do zemlje, bez obzira da li se posmatraju odnapred ili sa strane.
Telo: Grudi dobre širine i dubine, jako zaobljena bačvasta rebra. Ravna gornja linija. Široke, kratke i snažne slabine. Telo je u principu kratko, zdepasto, odnosno lepo upakovano. Što je pas kraći to mu je i leđna linija bolja i ravnija, a zbog kratkog stomaka i donja linija je ravna. Zbog dubokog prsnog koša s izraženim predprsjem labrador daje utisak kao da je kraćih prednjih nogu.
Zadnje noge:Nisu strme, dobro uglovan koleni zglob. Kravlji stav u većem procentu nepoželjan. Kod labradora su uglavnom zadnje noge dobro uglovane pa se uglavnom odmah zapažaju primjerci koji imaju otvorene uglove. Kostur treba biti snažan i okruženom jakom mišićnom masom koja se međusobno ocrtava i daje utisak otupljenog srca.
Sape: Okrugle kompaktne sa dobro izraženim jastučićima.
Rep: Raspoznavajući znak, veoma debeo u korenu, ravnomerno se sužava ka vrhu, srednje dužine. Bez zastavica, ipak odlakan celom površinom sa kratkom, debelom, gustom dlakom koja ga čini okruglim, a takav rep se naziva vidrin rep. Pomjera ga radosno, ipak ne treba da je zavijeno iznad leđa nošen. Još uvek se pravi vidrin rep na našim izložbama retkost i česti se čine greške kada se nagrađuju psi s izuzetno tankim repom koga doduše nose u ravnini leđa , a zamera psima koji imaju jak i snažan, tipičan rep, ali ga nose višlje i u afektu, dominaciji, takozvano veselo nošenje repa ili ga pak kružno pomeraju kao u igri. Moramo razlikovati visoko nošen rep u odnosu na zavijen iznad leđa nošen rep srpasto ili polukružno. Dužina repa je do skočnog zgloba, a često mu sam vrh skraćivanjem dlake pojačavamo.
pravilno i nepravilno drzanje repa
Kretanje: Slobodno, osvaja prostor, pri tome prednje i zadnje noge paralelne. Sigurno da je loša motorika zadnjih nogu povezana s displazijom zglobova kukova čime je labrador kao rasa izuzetno opterećen što se ponekad i golim okom može pri hodu zapaziti.
Dlaka: Prepoznatljiva oznaka , kratka, gusta, ne talasasta, bez zastavica, prilično oštra, poddlaka otporna prema vremenu. Normalno je da psi koji se drže u stanu, umesto ove tvrde i oštre dlake imaju daleko mekšu, plišanu. Često se dešava da je dlaka na zadnjim nogama nešto duža (tzv. zastavice) , ali taj problem se rešava makazama par dana pre izložbe čisto estetike radi. Ponekad smo svedoci da vidimo labradore koji na leđima, odnosno sapima imaju za nijansu dužu dlaku koja teži valovitosti, ali se četkama za ispravljanje dlake može rešiti i nije nikakav nedostatak u poredjenju sa malom, uskom glavom, dugom i šiljastom njuškom, slabim kosturom, nedovoljnom masom, tankim repom…Ponekad kod crnih pasa izbija crvenkasta poddlaka što se ne može tolerisati.
Boja: Jednobojno crna, žuta ili jetreno ili čokoladno smeđa. Žuta je od svetlije krem do lisičje crvene. Prihvatljiva je mala bela mrlja na prsima. Crna boja je kod njegovane dlake izuzetno cenjena i popularna i pod uticajem sunca ima specifičan sjaj. Kod pasa koji su u linjanju, vrhovi znaju biti sivkasti kao posledica gubljenja pigmenta. Žuta boja je zastupljena u svim nijansama počevši od krem bele, boje slonove kosti, limun žute, narančaste pa do lisičje crvene (fox red). Najtipičnija žuta boja je,kako francuzi kažu «sable», odnosno boja pustinjskog peska. Bez obzira o kojoj nijansi žute se radi, žutim psima su uvek za nijansu tamnije uši, duž leđa i od gore rep, a karakteristična je bleđa pruga ispred i iza lopatice. Čokoladna, tj. tamno smeđa je najređa boja labradora sa kojom još uvek nismo u stanju manipulisati. Upotrebom ove boje u priplodu moramo biti pažljivi, jer im je ionako bolna točka svetlo oko, nos, usnice, očni kapci, uopsteno pigmentacija, a česti su i primerci svetlo smeđe boje, pa čak i crvenkasto- smeđi.
Veličina: Idealna visina grebena za mužjaka 56-57 cm, za ženke 54-56 cm.
N.B. Mužjaci trebaju imati dva normalno razvijena testisa potpuno spuštena u skrotum.
Najčešće nasledne bolesti - Displazija kukova, odnosno koksofemoralnog zgloba je vrlo česta kod labrador retrivera i nasledna je. Jedini način da se ona suzbije je otklanjanje i eliminacija jedinki iz reprodukcije koje imaju displaziju kukova . Večina zemalja, članica FCI-a, kao bitan uslov za upotrebu pasa u priplodu, obavezno insistiraju na RTG- snimcima ovog zgloba za čije snimanje se izdaju licence a očitavanje je komisijski i rezultati se objavljuju u zvaničnim, regularnim kinološkim glasilima tako da su sve malverzacije izbegnute i svi su upoznati s onim jedinkama koje imaju displaziju, odnosno psima koji se ne mogu koristiti u priplodu. Nažalost, ovim su pogođeni i tipični eksterijerni psi ,šampioni, a na savesti je uzgajivača i interesu pasmine da se takvi psi stvarno ne koriste u priplodu.
- Atrofija retine je takođe u velikom broju opteretila ovu pasminu, jer se takođe prenosi i potrebno je obaviti pregled očnog dna (fundusa). Idealno je kada bi psi koji se koriste u priplodu bili katarakta negativni , no često smo svedoci da naši labradori i pre neke ozbiljne starosti, potpuno izgube vid i oslepe. Na sreću, atrofija retine je daleko ređe oboljenje kod labradora.
- Osteohondroza se kod labradora uglavnom pojavljuje u periodu intenzivnog rasta od 4-8 mjeseci i to uglavnom kao upala pokosnice i to najčešće kostiju lakta koji kasnije prerasta u artritis, a predisponirajući faktori su: hormonalna neuravnoteženost, kao i ishrana, rad i nagli rast. Od ostalih bolesti koje se, srećom mnogo rjeđe javljaju je gluhoća, epilepsija, paraliza dušnika, povraćanje hrane…
Naslov: Labrador retriver 
Sre Dec 05, 2007 8:27 pm